Ja mislim da uopste nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako zivot covecji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopste i ne pise. Ali se meni predgovorom valja opravdati sto sam preduzeo ovaj posao - pisanje biografije - kojim se obicno bave propali politicari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivse dvorske dame i clanovi Akademije nauka. I, eto, toga opravdanja radi ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru.
U jedno doba nastala je bila citava hajka na mene. Sve sto je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se cese o mene, tako da sam bio postao neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su - to se vec razume - pocinjali kritikom svoja literarna vezbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj nacin stvorili donekle reputaciju coveka bez duha i talenta, poce se saputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za clana Akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga casa mogao ocekivati da budem i izabran. Pa kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju, i kako je nasim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i vazan posao nisu dovrsili, te se ni dan-danas nista ne zna ni o njihovom zivotu ni o njihovom radu na nauci - to sam odlucio da za vremena piberem gradju za svoj zivotopis.
Eto to me je uglavnom rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu.
Opis ovoga zivota otpoceo sam s rodjenjem, nalazeci da je to najprirodniji pocetak. Polazeci od toga fakta, ja se nisam upustao u stvari koje su prethodile mome rodjenju, posto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam zavrsio zenidbom, nalazeci da posle zenidbe covek i nema autobiografije.
Uostalom, vreme od rodjenja do zenidbe i jeste jedan period (s mnogo potperioda) u istoriji covekovoj. Onako otprilike kao sto u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu cini jedan veliki period s mnogo potperioda. Cak bi se i u zivotu covekovom taj period od rodjenja do zenidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period „od doseljenja do propasti". Kao sto bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazvati: period „robovanja i patnji".
Branislav Nusic
